‘Dobri moj Oliver, fala ti… ostavija si za sobon sve šta čovik more ostavit; trag od jubavi, svojon dušon otpivan’

‘Uz tvoj glas, svaka mi je tuga bila toplija, i svaka me bol nekako lipše bolila.’

Brojne kolege opraštaju se od Olivera s puno poštovanja i ljubavi i baš svaki od oproštaja nosi svoju težinu i ljepotu. Nas su posebno dojmile riječi splitskog pjevača Gorana Karana koji je u nekoliko rečenica kazao sve. Sve ono njaljepše što je Oliver bio i što će biti kroz svoje pjesme.

“Dobri moj Oliver, fala ti.

Ti si nan u životu svima puno pomoga i da.

Uz tvoj glas, svaka mi je tuga bila toplija, i svaka me bol nekako lipše bolila.
Bija si, a da i ne znaš, puno puti s menon i kad san jubija.

Bija si glas koji san pušta da umisto mene reče ono šta ja još nisan zna kazat, i to onima do kojih mi je najviše bilo stalo.

Bija si svidokon mojih najtežih sati, kad je tribalo nać force za dalje, kad je tribalo ne izgubit viru u ljubav.

Bija si tu s pismon i kad bi me pitali odakle san…

A bija si, moj Oliva, za me tu i onda kad je srce tražilo sritnu pismu, onu koja će učinit da mu radost potraje.

Bija si tu, ka i ovi moj grad i ovo naše more, kroz cili moj život.

I ostavija si za sobon sve šta čovik more ostavit; trag od jubavi, svojon dušon otpivan.

A duša, duša nikad ne umire!
I da oće – ne more.  Jer, sve šta vridi ostaje, a ti si nan od pisama napravija novu palaču, lipu ka i ovu koju nan je ostavija šjor Dioklecijan.
Fala ti, boje nisi moga…

A sad, eto vas sad gori, visoko, tamo di ni oni vaš galeb doletit ne more, ti i barba Zdenko…
…A biće je on tamo već štagod i napisa čekajuć te. Ko zna kakvo je more gori, kako se tamo raduje i ljubi, kad znaš da sve je zauvik.

Sritno ti bilo i još stoput -fala ti.
Fala na moru od pisama. Puno te volin.

I, do vidova…”